Pozivamo sve upravnike beogradske ugostiteljske mreže i sve kelnere da ponekad svrate na sedeljku kod Miše Vukadinovića, u Košutnjaku, onog što je nekada studirao na ’’univerzitetu’’ Ace Devetke i svaki ispit polagao četrnaest puta, dok Aca jednom nije skinuo kapu i rekao: ,,Sada možeš da se osamostališ i da kažeš kako si bio moj đak!’’ Mogu se poslužiti jednim od četrdeset specijaliteta pred kojima bi evropska gastronomija morala da stane mirno. Za to će vam u ,,Rubinu’’ biti potrebno upola manje novca nego u drugim kafanama.
Na platou ispred šume lepa jednospratna zgrada – restoran ,,Rubin’’. Bio je topao, sunčan dan kada smo oko podne svratili da vidimo Mišino odličje – zlatnu plaketu – i goste, i kelnere i đakonije…
Debeljuškast čovek, sed, a lak i brz kao Gonzales, na levoj ruci nosi tri reda prepunih tanjira, a u desnoj zamagljen sifon i dva ’’traminca’’. Servira gostima. Sa drugog stola neko zove ovog kelnera i cuška mu u ruku poveću novčanicu:
Bakšiš za vas, hvala vam…
A, ne – kaže čovek – dajte to mom kelneru. Ja sam gazda!
Miša Vukadinovic, gazda i kafedžija od zanata, ljubavi, karijere, znanja i sudbine – govori o sebi i svom poslu:
Kafedžija sam od kada znam za sebe, sada, do duše, samostalni, a bio bih to makar i u tuđoj kafani, kao što sam i bio, za koru hleba, ako ništa drugo.
Kafana je svetinja, a gost je bog! To je moj zakon, to je bio zakon mojih učitelja, od Mike Šilje do Ace Devetke! Ima da uslužiš gosta da bude sit, zadovoljan , da ti posle kaže hvala i da te poštuje. Sada se mnogo ugostitelji školuju, a kadra nema. Kad hoću da zaposlim školovanog kelnera, takvo je vreme, on kaže da je turizmolog, traži njmanje šefovsko mesto, a posle i ortakluk. Za platu je u redu, to dajem, zaslužena je, ali tražim kelnera! Nema škole za kelnere. Nema škola kod kafedžija. Kad mladić završi školu, ima dvadeset godina i drži se kao da gost treba njemu da se pokloni. Zato je propala naša prava beogradska kafana. Pored ostalog.
Puno srce kafedžije
Kažu da sam, pored Ike Kusulića, najbolji ugostitelj u Beogradu – nastavlja priču Miša Vukadinović. – Ne verujem, jer poznajem i bolje. Ali, dobio sam zlatnu plaketu Beograda koju su mi za uspeh u radu i turistički doprinos dali: Sindikat, Privredna komora, Udruženje ugostitelja i Udruženje likovnih umetnika! Hvala im! Nisam to očekivao. Nisam ni znao da se daje. Ali, ljudi dobro ne zaboravljaju, za dobro – hvala, kad tad! Eto, priznanje mi je stiglo posle četrdeset i tri godine rada u kafani. Takav je to pos’o. Nema na brzinu. Ima, ali da bude loše, da se postidiš branše.
Otvore ljudi kafanu ili kafić, pa hoće na brzinu da “izvade” pare, da se obogate. Onda uz to idu prevelike cene, utaje poreza, smanjenje porcije ili čašice, loš kvalitet i – ode kafana. A ja znam zašto. Plaše se novih propisa. Stalno se nešto menja. Računaju: da uzmem što mogu pa posle nek zatvaraju. To ne valja. Treba da imaš poverenja u goste i državu i oni u tebe. To ne sme da se izneveri. I da budeš majstor zanata! Onda moraš da uspeš.
Mene kontrolišu, nego šta, po dva-tri inspektora. Sede, pišu, ispisuju za jedan dan koliko ja ne mogu za godinu. Pismeni ljudi. I na kraju mi pruže ruku. Kažu: tačno je Mišo koliko si i prijavio. Čude se. Šta se čudite! Moj porez plaćaju gosti, uz veliki promet. Kad mi je puna kafana , puno mi je i – srce. To volim, pa kad dođu ministri sa ženama na ručak, meni milo. Kažem im da malo pričekaju i oni čekaju. Kao i svi drugi. I lepo sa mnom, Mišo, Mišo, pa kad ih uslužim, oni posle dovode kod mene i strane državnike. Jedan od njih me pita: ,,Ko su vam gosti, mister Mišo?” Pokažem ljude. Šumski radnik, general u penziji, spoljnotrgovinci, šoferi, novinari. ,,A ko su one gošće u uglu?”, pita opet stranac. ,,Ono je Jovanka Broz sa prijateljicama”, kažem ja. ,,A ko je onaj visoki, sedi, grguravi, poznati?…”,,To je Mišel Pikoli, francuski glumac.”. Da, to su sve moji gosti i ja sam njihov domaćin.
Imam pravo da zaposlim osam ljudi. Malo, naravno. Opština mi dozvolila još dvojicu. Ali, šef kujne je moja supruga Leposava. Za šankom je najčešće moj sin Vojkan, kad nema vežbe ili predavanja. Sada je na petoj godini medicine, pa mora mnogo da uči, ali da kod mene zaradi svoju stipendiju. Tako mu je. Dobro, dam mu nekad i više, ali on ne traži. Nikada mi, međutim, nije “ošamario” novčanik i zato mu hvala. Zbog njega, ne zbog mene! Mora da bude čovek.
Zimi toplo – leti hladno
Kao dete sam počeo da radim. Bili smo siromašni, ali ne i gladni. Otac seljak, selo Mala Vrbica kod Brusa, zemlja posna, dece šestoro.
Čim sam završio osnovnu skolu, otac me da kafedžiji Miki Šilji, u Aleksandrovac, da radim, da učim i da se hranim. Ne sme, rek’o mu, dinar da mi da dok ga ne zaradim.
Tako sam počeo. Ljuljanje gazdaričinih beba, cepanje drva, loženje vatre, olajisanje poda. Od zore do posljednjeg gosta. Posle sam radio u Kruševcu, bio sam prvo spoljni momak, pa pikolo. Tek posle armije sam postao kelner u Beogradu u ,,Lovačkom Domu’’, kod starijeg kolege Isajla. To je bio zanat! Posle kod Ace Devetke u Košutnjaku. Osam godina! Kad je ostario, priznao je da sam ga prevazišao i uputio me da se osamostalim.
Je l’ ima tajne za dobru kafanu? – Ima. Aca Devetka je govorio: zimi kafana mora da bude topla, a leti da ima hladno piće! I da voliš gosta! To je sve. Ostalo ide samo po sebi.
Otvorim prvo ,,Mali Raj’’, na drumu prema Pancevu. Moja žena se razumevala u spremanje ribe. Pročuili smo se. Jedne večeri, nenajavljeno, dođu Kardelj i Pepca. Malo smo se zbunili, dok Kardelj nije rekao da hoće isto što i gosti preko puta – prženog šarana i belo vino sa sodom…
A ovaj ,,Rubin’’ otvorio sam pre pet godina. Opština mi je dala najlepši plato u nacionalnom parku Beograda. To je bio konkurs, pa ko hoće. Ja sam rizikovao.