Od 1995. godine do sada, svakim danom osim ponedeljkom, između sedam i pola osam ujutro, bez izuzetaka, u Rubin stiže besprekorno čist veš iz radionice Milana Kalinića (73). Hemijsko čišćenje, pranje i peglanje na adresi Ustanička 244 u Beogradu, već tri decenije preuzima odgovornost da stolnjaci, nastolnjaci i salvete u restoranu sijaju bleštavom belinom. Estetska disciplina kakva se ne dovodi u pitanje.
– Ako čovjek uzme posao, taj posao mora bit’ urađen kako treba, i na vreme. Da bi veš bio čist, čist treba da bude i onaj koji ga pere – pojednostavio je priču kojom otvaramo serijal o ljudima koji su kroz vreme, mesto i delo postali neizostavni deo Rubinove porodice. A porodica je jedno od najvećih remek dela prirode. Nostalgični smo.
– Znate šta, gospodine Stefane, imate i zakim bit’ nostalgnični, ja ću vam reć’ -. Zapamtio mi je ime, samo jednom izgovoreno preko stiska šake. Pružili smo ih na sto za kojim su imali običaj da sede tvorci Rubina : deda, gazda Miša i baba, gazdarica Lepa. Ona okrenuta ka kuhinji, u kojoj se krastavac i danas seče iz ruke. Nije volela lupanje noža o dasku za sečenje.
A on pogledom centriran ka drvenim ulaznim vratima. Dok su učvršćena na istom mestu, pričaće se o čestitom ugostiteljstvu.
– Miša je men’ bio kao otac. Neću reći da sam ga posjećivao, jer ga posjećujem idalje – snažne reči. – Imao je prepoznatljivu mirnoću. Nikada ga nisam čuo ni video da se naljutio. Ono što ne valja, rešavao bi mirno -. Nije čudo što je bio omiljen na pijaci koju je obilazio skoro svaki dan.
Sa druge strane, Lepa je imala za nijansu radikalniji pristup. Umela je da izazove strah. – I ona me je izuzetno voljela – iznenadio me Kalinić.
Mora da je postojao jako dobar razlog?
– Preciznost. Mislim da nije bila zadovoljna kako je to bilo pre mene -. Ujutro je, seća se zanatlija, za stolom pila svoj čaj i pričala o „jučerinjem“ danu. Da je živa, verovatno bi se setila Mercedesa 123, kojim je Kalinić prevozio hranu u Hrvatsku, pomažući porodicama u ratu.
Rođen je ispod Velebita, u Dalmaciji. Na glavnom putu i danas ima svoju kuću koju ne želi da proda. Baždaren za radoholika. Nazvao je to zdravim „djetinjstvom“ i roditeljskim vaspitanjem. – Ustanem u četiri ujutro da teram krave na ispašu. Kada se pojavi autobus iz Knina, znao bih da je sedam sati. To je bio znak da krave mogu nazad. Umijem se, uzmem knjige i odem u školu -.
Pretpostavimo da je 15 meseci služenja vojnog roka u Skoplju pomoglo da se bez pardona privikne na zloglasne upravnike koji ne tolerišu kašnjenje. Bilo ih je u Višnjici, preko koje je dobio prvi posao. Restoran Ima dana, u Skadarliji.
– Još pre, sa 26 godina, pomagao sam u Somboru, kod Jovana Tucakovića, i video da mogu da radim sa vešom -. Čistio ga je, prao i peglao restoranu Devetka, gde je i upoznao gazda Mišu; restoranu Dušanov grad; restoranu Careva Ćuprija; republičkim organima, predsedništvu. – Pet minuta pre atentata na Zorana Đinđića, naš kombi izašao je sa parkinga -.
Od svih živih ljudi koji se u Beogradu bave vešerajem, Milan Kalinić je najduže u poslu. Dokazani majstor za ručno peglanje sve teže nalazi radnike koji prate njegov nivo. – Kada dođe veš, morate ga rastresti. Nekada bude i 50 kilograma koje treba staviti u mašinu. Lepo opeglati veš, znate, pustiti na valjak kako treba, e to je prava stvar -.
Košulja se pegla po precizno utvrđenom redosledu od kog se ne odstupa ni u snovima. Svaka tkakina ima deklaraciju i uputstvo kako sa njom postupati. Tamo gde radi, Kalinić ne ostavlja ništa nedovršeno kao razlog da bi došao opet. – Kada čujem da je neko omeni nešto lepo rekao – to mu je podstreh. U njegovom „mora“ ima više ljubavi nego u našem „kako ti prija“. Tek pošto je uzeo čašu crvenog vina da nazdravimo, primetio sam jednu od posledica višedecenijskog danonoćnog rada: kraći prst na desnoj šaci. Nezgodan susret sa centrifugom.
Dobro poznaje svaki ćošak Rubina. – Miša me je naučio: Nikada ne znaš kada će te neko kontrolisat’. Izgubićeš obraz za sitnu paru. Ako si pošten, dolaziće ti novac. Samo pošteno i ne boj se -. Namere čiste kao opran veš. – Kad’ bih ovde doneo onaj od drugog restorana, Mihajlo bi me otpirio iste sekunde, taman da sam mu rođeni brat – spominje Mišinog unuka koji sedi sa nama.
Pa dobro, kada planirate da se zaustavite?
– E, nikad’ – rekao je mrtav ozbiljan. Samopouzdanje građeno snagom porodice. Jer Kalinić ima svoju lepu, kao što je imao Miša. Zove se Jagoda, pet godina mlađa supruga, alfa i omega svega njegovog. – Jagoda je jagoda. Ne bih ništa uspio da nije nje. Ona sve pregleda u radionici. Kako je izašlo, šta je izašlo -. Svako jutro doručkuju zajedno. Uveče naprave plan rada kog se pridržavaju. – Ako čovek ima saputnika u životu, nema se oko čega brinut’-.
Osam do deset dana godišnjeg odmora je najduže što mogu da se odvoje od vešeraja. Tada su u Dalmaciji ili Kalikratiji. Petnaest ari placa sa 54 šljive pomažu da se na kratko zaborave salvete i zavese. – Kosim, prskam, orezujem. Najteže mi je da kupim grane -. Jedno pitanje postavlja svaki dan: – U čemu će ti dan proć’?
Mislio sam o tome posle našeg razgovora. Taksi bi mi bio pretesan za smislen odgovor. Hodao sam kroz Košutnjak. Slagao bih da nisam osećao stid, ali nisam mu video koren. Možda je u disciplini koju živi čovek od 73 godine. Sutra mi je stigla poruka od Mihajla: – Kalinić ti je ostavio rakiju u Rubinu! -.